Prikaz knjige „Hronika nastranosti“: Vlast i podaništvo [video]

Dušan Miklja, novinar, književnik i diplomata. Pripada sjajnoj generaciji vrsnih novinara koja je budnim i pogledom, i fizičkim i duhovnim, pratila sve što se događalo proteklih pedesetak i više godina i ovde i širom sveta.

Nastavak je sjajne plejade novinara čije pero je obeležavalo javnu scenu posle Drugog svetskog rata, ali i činilo ljudima dostupnim sve bitno za javnost i javni život, poput Predraga Milojevića, Dude Timotijevića, Miroslava Radojčića, Zire Adamovića, Jurija Gustinčiča, Franeta Barbijerija, Rista Bajalskog, Dragoljuba Golubovića Pižona…

Pominjem samo neka od uzornih pera novinarstva kojima se pridružio Miklja. On je primer novinara do kraja posvećenog svom pozivu. Tu posvećenost dokazivao je i potvrđivao visokim profesionalnim standardima i odbranom logike novinarskog poziva. Kod njega su se stekli svi preduslovi za bavljenje tom profesijom: visoko obrazovanje, enciklopedijsko znanje, široka kultura, stručnost, sve začinjeno povišenom radoznalošću i dovitljivošću. Miklja poseduje literarni dar, snažnu volju i strast za profesijom, zanatsko umeće, moć zapažanja i prosuđivanja i moć savesti, odnosno moralnu kulturu. Sve to omogućilo je da istina, tačnost, poštenje i nepristrasnost krase njegove tekstove.

Knjiga „Hronika nastranosti“ (Laguna, 2016) značajna je ne samo za pojave, odnose i probleme koje je izdvajao i fokusirao, već i za njihovu izoštrenost koja je izuzetno bitna za novinarsku profesionalnost. Miklja je, prateći dnevne događaje, paralelno zapisivao i uvide u ličnosti koje su bile prisutne ili dominirale događajima. Taj paralelni, drugi uvid, otkrivao je dublje slojeve i pojava i događaja značajnih za javnu scenu. Upravo je to smešteno u korice ove knjige dobro osmišljenog naslova i podnaslova kojim je precizirao to o čemu je pisao – „Istinite priče o vlasti i podaništvu“.

Ova Mikljina knjiga svojevrsna je anatomija i fiziologija ljudi na vlasti, ali i podanika koji podaništvo javno manifestuju na sve načine i svim sredstvima, uključujući često neverovatnu dovitljivost i maštu. Miklja jarko osvetljava vulgarnost i brutalnost kojom podanička dovitljivost produbljuje prostotu i prostaštvo. U sagledavanju, izučavanju i istraživanju pojava, odnosa i problema, podjednak značaj imaju ne samo uzroci i razlozi već i motivi. Primeri često pokazuju da motivi postaju uzroci i razlozi ljudskih ponašanja i postupaka. Oni se posebno pokazuju kod ljudi na vlasti. Miklja je pomoću bizarnih detalja osvetlio motive ljudi na vlasti i na taj način ulazio u njihovu skrivenu pravu prirodu.

Još je Kant zapazio da je žudnja za moć karakteristična za ljudsku prirodu i da je veliki pokretač ljudskih aktivnosti. Pojedinačna upotreba i razvoj ove moći nije problematična, često čak pospešuje ljudsko stvaralaštvo, aktivnosti, dovitljivost. Ona, međutim, postaje problematična kad se njome posluže ljudi na vlasti kod kojih se ona ispoljava kao slavoljublje, vlastoljublje i gramzivost, odnosno pohlepa. Upravo ova ispoljavanja žudnje za moć Miklja je sjajno opisao i minuciozno analizirao. Motive ljudi na vlasti, ali i ulizica, poltrona, servilnih, otkrivaju ne samo njihovu nezajažljivost i frustracije, već i glupost. Miklja piše da su „upravljači spremni da se odreknu života, ali ne i vlasti“. Spremnost vlastodržaca na ubistva protivnika potvrđena je u bezbroj slučajeva tokom istorije. Ali postoje i primeri ne samo dovitljivosti već i kreacije i savršenstva kako da postupe prema stvarnim ili najčešće umišljenim protivnicima.

Iz Mikljinih opisa da se razabrati da su neki od afričkih državnika prema svojim protivnicima postupali maštovitije od evropskih. Tako se jedan afrički predsednik poslužio metodom koji se u tehnici očuvanja vlasti naziva „vrteškom“. Predsednik bi sve ljude oko sebe koji su imali važne funkcije stalno pomerao da ne bi uspeli da se učvrste na jednom mestu i eventualno okruže ljudima s kojima bi mogli da pripreme zaveru. Poslovi u državi su od ovih promena trpeli, ali je zato predsednik bio siguran da niko od zvaničnika, odnosno funkcionera ne bi mogao da ga dovede u pitanje, odnosno pripremi zaveru protiv njega.

Jedan drugi afrički predsednik postupao je kao Noje, po Božijem nalogu, tako što bi u „barku“, odnosno avion, ukrcavao moguće protivnike i zajedno s njima putovao u posete drugim zemljama. Nije ih ostavljao u državi, jer se plašio da bi oni mogli da organizuju zaveru dok je on na putu. Predsednik zemlje iz koje izvire reka „Nil“, pak, pretio je zemljama nizvodno od izvorišta, za koje je smatrao da su neprijateljski nastrojene prema njemu da će ih kazniti tako što će skrenuti tok „Nila“ i izmeniti im i klimu i prostor.

Opisao je Miklja i predsednika-diktatora iz evropske zemlje koji je želeo da dobije „Nobelovu nagradu“ za mir. Koliko je to daleko išlo pokazuje i zahtev šefa diplomatije te zemlje ambasadorima da sve poslove podrede zalaganju da predsednik dobije tu nagradu. Bio je pomno razrađen svaki detalj propagande i pridobijanja onih koji bi mogli da utiču na odluku o imenu dobitnika. Silni napori, koji su potrajali dve godine, na kraju su se ipak pokazali uzaludnim. I ovo je primer zloupotrebe države i državnih službi i nezajažljivosti onoga koji je uspeo da svu moć u državi skoncentriše u svojim rukama.

Karakterističan je i primer predsednika jedne podunavske zemlje. On je uz sve funkcije bitne za funkcionisanje države i partije, koje je prigrabio, udelio i mnogobrojne funkcije svojoj supruzi. Njih dvoje bili su nosioci svih najvrednijih odlikovanja i u doslovnom smislu (ordenje optočeno zlatom, dijamantima…) Jedno odlikovanje odnosilo se na nešto što nikome nije palo na pamet u svetu; proglašen je herojem nove agrarne revolucije i po tom osnovu odlikovan. A, ta revolucija bila je zaista nešto potpuno novo: zarad njenog ostvarenja naloženo je rušenje 7.000 sela i gradnja višespratnica u kojima će živeti dojučerašnji stanovnici tih sela. Urbanisti su dobijeni zadatak pravdali objašnjenjem da zgušnjavanje naselja omogućava dobijanje više obradive zemlje. A mnogi od seljaka iz tih sela postali su državni službenici, što je bio još jedan od razloga da se pokaže da oni više nisu potrebni selu niti da su više seljaci. Šta tek reći za primer jednog dvorca u koji je diktator često dolazio kojem je pogled ka horizontu zaklanjalo jedno selo. Tu smetnju diktatorove udvorice odmah su otklonile tako što je selo, koje je narušavalo lepotu pejzaža u oku predsednika-diktatora, sravnjeno sa zemljom i preorano… U Mikljinoj sjajnoj knjizi ređaju se primeri nastranosti vladara koje su često surovo i brutalno realizovane.

Poseban deo knjige posvećen je podanicima, čiju su odanost, odnosno slepo poslušništvo, zahtevali vladari diktatori. Ti poslušnici i uvlakači vodili su računa o svakoj mogućoj (za)misli ili suludim projektima koji se mogu javiti u vladarevoj glavi. Oni su išli tako daleko da su se psihoanalitički trudili da prodru u dušu i psihu vladara kako bi pronikli u ono što bi on poželeo i na taj način pokazali spremnost da se upuste u naprosto nezamislive postupke. U poslušništvu podanika mešalo se stalno stanje očaravanja, zveckanja koje izaziva moguća dobit koja je grejala srce i dušu, ali i unosila strah i zebnju. Ta pomešana osećanja i kalkulacija istovremeno je izazivala strepnju i grejala njihove živote. Ti ljudi bili su sazdani od utreniranog laskanja, licemerja, prepredenosti i pokvarenosti jer samo takvi su mogli da se upuste u realizaciju nečijih nastranosti. U njihovim životima odvijala se prava drama socijalne šizofrenije.

Nesporno je da je Miklja skenerski produbio i ušao u tamni deo ljudske prirode iz koje izlaze nastrani karakteri od kojih, kad se dokopaju vlasti, zavise milioni ljudi, ali i u dušu podanika koji su to bespogovorno podržavali i održavali. Ovo je primer pravog terora nad stvarnošću u obliku duhovnog i fizičkog nasilja. Od tog terora mnogi su stradali u nekim zemljama. Što se merilo milionskim brojkama. Mikljina knjiga prilog je osvešćavanju, kad nam se nastranost vladara toliko nametne da nas onesposobi da joj pružimo otpor i kad joj se u jednom periodu potpuno predamo.


 
Autor: Čedomir Čupić
Izvor: Danas